Četvrtak poslijepodne. Predavaonica bijele boje, vruća kao u paklu. Drvene klupe i profesor na katedri. Kristijan i Iven uživljeni su u pisanje pjesme koju im je profesor zadao da napišu. Ana i Lea sjede u klupi iza njih, smiju se i došaptavaju. Helena se odvojila od svih pa sjedi u kutu do prozora, s mukom pokušavajući napisati barem nešto.

KRISTIJAN (Okrene se prema Ivenu): Da te pitam, šta je s ovim Loomenom iz Znanosti i kulture? Ne mogu se prijaviti na to. (Obriše suzu koja mu se upravo spustila niz obraze.)

IVEN: Ne znam ni ja, nitko se još ne može na to prijaviti. Valjda će nam ju poslati ili nam ju reći na sljedećem predavanju.

KRISTIJAN (Čudi se): Kakav sam to fakultet upisao, e moj Bože!

LEA: Kaj se može. (Krene se smijati s Anom.)

U predavaonici ubrzo zavlada muk i studenti napokon krenu pisati pjesmu onako kako Bog zapovijeda.

PROFESOR (Dođe do Helene koja je spustila glavu i ne piše): U čemu je problem, Helena? Pa vi izvrsno pišete.

HELENA: Ne pišem, nemam koncentracije nikako.

PROFESOR: Hajde, barem od vas očekujemo remek-djela!

HELENA (Nasmije se): Dobro, profesore. Pokušat ću nešto napisati.

PROFESOR: Što je s ostalima? Kako vam ide?

KRISTIJAN (Gotovo za sebe): Ma nikako. Ne mogu više ove pjesme pisati.

IVEN (Smireno): Polako, uspjet ćeš.

KRISTIJAN (Okrene se prema Mireli): Aj pošalji mail profesoru Džiniću za tu šifru iz Znanosti.

MIRELA: Pošalji ti.

KRISTIJAN: Neću! (Zasmijulji se.)

ANA (Vadi kremu i počne mazati ruke): Iz čeg vi to učite uopće?

LEA: No, iz skripte. Koji bi kurac učila iz nečeg drugog?

ANA (Zadovoljno): To te ja pitam! Daj pet, brate!

LEA: A ne mogu, masne su ti ruke.

U razgovor se uključe i ostali studenti.

ELENA (Razigrano): Šta je s vama? Daj šutite i pišite tu pjesmu, vidite da profesor čeka.

PROFESOR: Tako je, Elena je jedina na mojoj strani.

LEA (Dobaci): E, Kiki, kaj uopće moramo napisat?

KRISTIJAN (Svečano): Pjesmu o životu.

LEA: Aaa, tenks!

IVA (Počne pjevati): All the single ladies, all the single ladies…

PROFESOR (Pogleda u Ivu, a ona prestane pjevati): Slobodno vi nastavite.

IVA (Odmahne rukom): Ma neka, dobro mi je i ovako.

PROFESOR: Helena, jeste li uspjeli napisati pjesmu?

HELENA (Rezignirano): Nisam…

PROFESOR (Ohrabrujuće): Ne dajte se vi ometati njihovim komentarima.

HELENA: Ma, ne smetaju meni oni. Ja samo ne znam kako da započnem.

PROFESOR: Samo započnite.

Pisali su oni tako pjesme do dugo u noć, kuhali se u bijeloj, vrućoj predavaonici i razmišljali o smislu života.